Frizerski salon.
Prekršiću to sveto pravilo, napisaću naslov..
Za života sam promenio mnogo frizera i frizerskih salona. Bili su to mladi frizeri, stariji frizeri, moderni frizeraji, ne baš tako moderni frizeraji, dobre i loše makaze, mašinice na jedan, dva, tri, ljudi koji te čuju i razumeju, i oni koji te uvek isto šišaju ma šta rekao. Ali, nijedan salon, nijedan frizer nije kao ovaj, ovi, o kojima ću sada da pričam.
Bio je to jedan od onih totalno random dana. Kada šetaš, ideš tako, besciljno, nerviraš se što pečen kesten nije besplatan, setiš se bad copy pesme, nasmeješ se, najbolji prijatelj prevrće očima što opet pominješ gorespomenutu grupu, znate, standard.Šetali mi, i hajde, rekosmo da skrenemo u Kralja Petra, čisto da vidimo šta ima u Benetonu. I tako, skrenuli mi pored onog kafea, koji je totalno "urbano opušten", letimično preleteli pogledom nad urbanom samoprozvanom elitom (neradnika?), i krenuli ka benetonu. Međutim, tačno preko puta benetona, a tik uz kafe, čuče vrata, drvena, ćute, i čekaju. Po njima zalepljene slike, i nenametljivi znak sa imenom. Frizerski salon, i crno bele fotografije. Unutra, starinskiji nameštaj, ali ne onako kao u filmu, pa da je očuvan i kupljen za basnoslovne pare, nego starinski, ostareo, potrošen, baš kao i ono dvoje unutra, ono dvoje čiji je salon, ono dvoje prestarih, ali ipak radnih.
‚‚Vlado, ja moram ovde da se šišam", i na tome se i završilo. Ne, nije bila bitna cena, niti udaljenost, niti radno vreme koje je, pa u najmanju ruku, zanimljivo. Ne, bilo je odlučeno, od tog dana pa nadalje, tamo ću se šišati.
I tako, pre neki dan, odem ja tamo po 2., 3. put u životu, i nakon šišanja, odlučim da to moram da podelim.
Otvorim vrata, teška, a klimava, škripava. Izađem iz grada i uđem u salon. Mrtva tišina. Puno drvo me posmatra svuda naokolo mene. Starija gospođa me pogleda, smeši se, lepih crta lica, već znam da je bila ženska kad je bila mlada, siguran sam. Tajac. Jedno dobro veče iza drugog. Stariji gospodin ćuti. Moj uzdah. Ne poznajem ih, ali osećam se prijatno. Domaće. Ona pogleda u njega, on samo klimne glavom, ona onako krajičkom glasa završi rečenicu koju je imala u glavi a koju je on već znao, pročitao. Pokaza mi gde da sednem. I dalje je tišina. Drvo ćuti. Zelena stolica me čeka. ‚‚Kako ćemo?". Nema problema. Izgleda da ovde nema nikada problema. Ovde je sve u redu, iako je tišina i dalje, nema muzike, nema priče. Nije to isti svet. To dvoje, prošli su milion stvari zajedno. Ćute i oni. Priča o hladnoći, standard. Ućutkuje se. Toliko je tiho da se svaki pokret čuje. Čujem kako se milimetarski pomeraju klompe po parketu. Čujem kako se makaze češu o beli mantil kada ih obriše. Savršeno čujem kako voda prolazi kroz cev do slavine. Implozija zvuka!
Sec po sec, kose je sve manje. I dalje je tiho, i dalje je izolovano, i dalje je prkosno. Po lokalu su slike, fotografije, neki crteži neke dece. Raznih godina. Slavina je stara, malo je napukla, kao i ogledalo. Drže se. Ćute i oni, sa zidovima. Starački brkovi bdiju nadamnom, udaraju poslednju glazuru. U ogledalu vidim pogled starije gospođe. Zamišljena, gleda napolje, u taj neki drugi svet, u to neko ludilo čiji su deo odavno prestali da budu. Sa nevericom, plaši se da će buka ući u njihov salon. Neće ne sme ! Poslednji radovi. Ruke mog majstora su savršeno očuvane. Gospodski negovane, na glasu. Poštovane, i od strane njega i od strane onih koga su opslužile. Starom četkom me očetka. To je to. Tišina.
Oblačim jaknu toliko obuzet tugom što se šišanje završilo, što moram da odem odatle. Tišina. Vadim novčanik i plaćam. Kuca mi račun. Fiskalna kasa. Na njemu neka nula, nije dobro iskucano. Vidno ljut, gura mi račun u ruke. Jedina stvar van salonovog vremena u njemu pravi disbalans. Ruši taj kosmički red, stvara trunčicu haosa u harmoniji tišine. Drvo i dalje ćuti. Uredno plaćam i uredno dobijam svoj kusur. Treći put ponavlja neki pozdrav koji je naučio napamet. Ćutao sam sva tri puta. ‚‚Hvala vam, prijatno", i najiskreniji osmeh koji sam u skorije vreme uputio nekome. Ućutaše oboje. Doviđenja.
Vrata i ulica. Nepodnošljiva graja i Dejvid Geta. Ćao svete.