Sprcko Orasčić

,

Generalna — Autor lasica @ 23:33

Filosofska

Učim ti ja tako danas na filosofskom (ne studiram ga, samo učim tamo), kraj roka, umiranje, mozak ko u Kranga, i odlučim da odem to toaleta. Dolazim ja do tamo, treći sprat, kasno bilo, oko osam uveče, kad ono ne može da se uđe, tetkica čisti.

-Mogu makar da pijem vodu

-Ne može, obrisano je i suše se hemikalije, moraš da ideš na drugi ili na četvrti.

Ćutim ti ja, i krenem, i dođem do stepenica. I pogledam u njih. I pomislim, ako idem na drugi, lakše će mi biti da siđem i dođem do svog cilja, to je lakši put, ali posle, biće mi dosta teže da se popnem uz stepenice. S druge strane, ako idem na četvrti, mnogo je nezahvalnije popeti se uz stepenice sada odmah, kada već mogu da se spustim, međutim, nakon što stignem do cilja na teži način, sve posle toga će biti laganica, jer ću se samo spustiti i nastaviti da uživam. 

I tako, odabrao sam penjanje na četvrti, popio vodu, i posle toga je sve bilo kul i lakše.

Pitanje je, koliko je njih spremno da ide na četvrti sprat, i jesi li ti taj/ta?


Frizerski salon.

Generalna — Autor lasica @ 23:02

Prekršiću to sveto pravilo, napisaću naslov..

Za života sam promenio mnogo frizera i frizerskih salona. Bili su to mladi frizeri, stariji frizeri, moderni frizeraji, ne baš tako moderni frizeraji, dobre i loše makaze, mašinice na jedan, dva, tri, ljudi koji te čuju i razumeju, i oni koji te uvek isto šišaju ma šta rekao. Ali, nijedan salon, nijedan frizer nije kao ovaj, ovi, o kojima ću sada da pričam.

Bio je to jedan od onih totalno random dana. Kada šetaš, ideš tako, besciljno, nerviraš se što pečen kesten nije besplatan, setiš se bad copy pesme, nasmeješ se, najbolji prijatelj prevrće očima što opet pominješ gorespomenutu grupu, znate, standard.Šetali mi, i hajde, rekosmo da skrenemo u Kralja Petra, čisto da vidimo šta ima u Benetonu. I tako, skrenuli mi pored onog kafea, koji je totalno "urbano opušten", letimično preleteli pogledom nad urbanom samoprozvanom elitom (neradnika?), i krenuli ka benetonu. Međutim, tačno preko puta benetona, a tik uz kafe, čuče vrata, drvena, ćute, i čekaju. Po njima zalepljene slike, i nenametljivi znak sa imenom. Frizerski salon, i crno bele fotografije. Unutra, starinskiji nameštaj, ali ne onako kao u filmu, pa da je očuvan i kupljen za basnoslovne pare, nego starinski, ostareo, potrošen, baš kao i ono dvoje unutra, ono dvoje čiji je salon, ono dvoje prestarih, ali ipak radnih.

‚‚Vlado, ja moram ovde da se šišam", i na tome se i završilo. Ne, nije bila bitna cena, niti udaljenost, niti radno vreme koje je, pa u najmanju ruku, zanimljivo. Ne, bilo je odlučeno, od tog dana pa nadalje, tamo ću se šišati.

I tako, pre neki dan, odem ja tamo po 2., 3. put u životu, i nakon šišanja, odlučim da to moram da podelim.

Otvorim vrata, teška, a klimava, škripava. Izađem iz grada i uđem u salon. Mrtva tišina. Puno drvo me posmatra svuda naokolo mene. Starija gospođa me pogleda, smeši se, lepih crta lica, već znam da je bila ženska kad je bila mlada, siguran sam. Tajac. Jedno dobro veče iza drugog. Stariji gospodin ćuti. Moj uzdah. Ne poznajem ih, ali osećam se prijatno. Domaće. Ona pogleda u njega, on samo klimne glavom, ona onako krajičkom glasa završi rečenicu koju je imala u glavi a koju je on već znao, pročitao. Pokaza mi gde da sednem. I dalje je tišina. Drvo ćuti. Zelena stolica me čeka. ‚‚Kako ćemo?". Nema problema. Izgleda da ovde nema nikada problema. Ovde je sve u redu, iako je tišina i dalje, nema muzike, nema priče. Nije to isti svet. To dvoje, prošli su milion stvari zajedno. Ćute i oni. Priča o hladnoći, standard. Ućutkuje se. Toliko je tiho da se svaki pokret čuje. Čujem kako se milimetarski pomeraju klompe po parketu. Čujem kako se makaze češu o beli mantil kada ih obriše. Savršeno čujem kako voda prolazi kroz cev do slavine. Implozija zvuka! 

Sec po sec, kose je sve manje. I dalje je tiho, i dalje je izolovano, i dalje je prkosno. Po lokalu su slike, fotografije, neki crteži neke dece. Raznih godina. Slavina je stara, malo je napukla, kao i ogledalo. Drže se. Ćute i oni, sa zidovima. Starački brkovi bdiju nadamnom, udaraju poslednju glazuru. U ogledalu vidim pogled starije gospođe. Zamišljena, gleda napolje, u taj neki drugi svet, u to neko ludilo čiji su deo odavno prestali da budu. Sa nevericom, plaši se da će buka ući u njihov salon. Neće ne sme ! Poslednji radovi. Ruke mog majstora su savršeno očuvane. Gospodski negovane, na glasu. Poštovane, i od strane njega i od strane onih koga su opslužile. Starom četkom me očetka. To je to. Tišina.

Oblačim jaknu toliko obuzet tugom što se šišanje završilo, što moram da odem odatle. Tišina. Vadim novčanik i plaćam. Kuca mi račun. Fiskalna kasa. Na njemu neka nula, nije dobro iskucano. Vidno ljut, gura mi račun u ruke. Jedina stvar van salonovog vremena u njemu pravi disbalans. Ruši taj kosmički red, stvara trunčicu haosa u harmoniji tišine. Drvo i dalje ćuti. Uredno plaćam i uredno dobijam svoj kusur. Treći put ponavlja neki pozdrav koji je naučio napamet. Ćutao sam sva tri puta. ‚‚Hvala vam, prijatno", i najiskreniji osmeh koji sam u skorije vreme uputio nekome. Ućutaše oboje. Doviđenja.

Vrata i ulica. Nepodnošljiva graja i Dejvid Geta. Ćao svete. 


.

Generalna — Autor lasica @ 23:57

Kazino.

Skupila se svita. Raja, užurbana, besna rulja. Vazduh koji je poprašen guaraninom, uvek svež, uvek spreman da ti poželi dobrodošlicu. Sa zidova se presijavaju boje, džez opija uši, prostor i vreme se sabijaju u jedno. Nema ih više. Tu je samo on, kazino, prijatelj i neprijatelj mnogih te večeri. Poput najboljeg kafanskog druga, od zdravice do razbijene flaše. Tu je. Mađija te, i mami. Pušta svoje mirise, lepo peva, još lepše izgleda. Tušta i tma ljudi. Kojekakvi, svakojaki, kockari, lihvari, mesari i svinjari. Srbi i oni koji to nisu. Novčim svoj bonus utorak kupon. Dobijam 10 čipova za džabe, obeleženih, vrište ‚‚hej, ja sam klošar i igram sa besplatnim čipovima i jedva čekam da se navučem". Rulet. Tu su pravi ljudi. Igra sreće i malo znanja. Lupetaš, igra znanja. Igra sreće. 

Za stolom raznolika svita. Odela i ne odela. Majice. Hoće da budu skupe, ali nisu. Hoće da budu veliki igrači, ali nisu. Lift se otvara, neko ide u VIP. Neko ko nije svita. Zar je bitno. Svi smo mi ovde isti. Valjda. Ovde nam je jedino načelo sreća. Nije, znanje je. Sreća.

Jedan sto je pun Kineza. Skupio se izgleda ceo blok. Nova zabava u gradu. Među njima je i neka starica. Izgleda kao da im je Mesija. Nekako je previše, pa, drugačija. Gubi, gube i oni. Jedan od njih je dobio. Znanje. Sreća?

Sa moje leve strane sedi prosedi čovek. Otrcan, neobrijan, poslednji mohikanac kocke. Ima svesku. Zamrljana je, pije viski, laže ga da je i dalje bitan, ‚‚nisi sam", da je ok, da će sve biti ok. To je sve uostalom znanje. Nije, pa kako objašnjavaš onda svesku. Zapisuje svaki broj, ima neke kolone, smeška se, misli da je pobedio sistem. Iznad njega je. Iznad njega tri kamere. 23. Srećan je. Piše, smeška se. Sprema žetone. Ima ih onako. Ne, nema bolje reči.

Sa moje desne strane par mlađih momaka. Žuti čipovi u rukama. Poput praška koji donosi još dva poklona u vidu oplemenjivača i kašike za sipanje, i ovo je besplatno, i ovo može slobodno da se zove persil, i ovo je beskorisno. Stavljamo tu nešto. Mislimo da će doći. Gađamo u glavu. Ne ide. Ne može boja persil čipovima. Naravno da ne može, nisu oni glupi. Sreća ?

Šetam se, uzimam đus. Pijem razvodnjeni sok dok gledam boje koje mi kradu oči. Ovde smo već sat vremena. Gledam na sat, zahvalan Bogu što ga i dalje imam. Sto za blek džek. Tu su kao opaki igrači. Oni koji znaju. Oni koji ne vole rulet. Oni koji hoće da imaju sve u svojim rukama. Oni koji prate karte. Oni koji broje karte! Znanje ? Pored njih seda klinac koji ni ne zna kako igra funkcioniše. Svi gube. Svi gube zbog njega. Znanje?

‚‚MOLIM TE". Najčešća rečenica. Klanjaju mu se. Mole ga. Urlaju. Zahvaljuju. Sve me podseća na zlatnog bika iz Starog zaveta. Samo, ovoga puta nema Mojsija da ih izbavi odavde. Mole mu se i dalje. I dalje ih ne sluša. Na stolu nešto dalje od mene neko urla. Izgleda da je pala "glava" sa velikom kintom. Svi se kiselo smeškaju. Svi ga mrze. Ustaje, neko ko je zadovoljan. Čuju se strani jezici.

Šetam dalje. Slot mašine. Vuku, povlače, udaraju, pritiskaju. Hipnoza. Ruka za rukom, povlačenje za povlačenjem. Samo je njima jasno šta se dešava.

Cigare, cigarete, viski. Lažni elitizam. Par iskrenih studenata. Tračak smejanja u rupi bez dna. Nemam više persil čipova. Koga briga, ionako žurimo na autobus. Prosedi čovek i dalje zapisuje. Sreća? Znanje ? 


]

Generalna — Autor lasica @ 20:55

Slušam Noel Galagera uživo. 

Kad sam bio mali, nisam znao šta je OASIS. Bilo me je baš briga. Slušao sam šta je moj stariji brat slušao, a srećom i nesrećom on je slušao ono što je bilo in. Tako je, devedesetih, slušao stari yu rok, i bio je kul dok je to radio, ali su u nekom trenutku počele da ga pucaju neke druge emocije, pa je prešao na Ella B, i postao ajkula sa ljudskim likom, ili čovek sa ajkulinim. Nije ni bitno. Ja znam da sam ja slušao šta je moj Darko slušao. A bilo je tu, kao što vidiš svačega. Pored Ella B i yu roka, našom kućom je najviše defilovao samoproklamovani doktor Igi. Sa sve svojim engleskim upadnicama u pesmama bio je najveća faca na našem pop nebu. Bio je kralj tog vremena, te muzike, te Srbije, ups, pardon, Jugoslavije. Bio je svemogući vladar, a njegova kraljica mu je davala štimung pesmama svojim kreštanjem na tarzan engleskom kao što Mišel Obama daje štimung Baraku gde god da se pojavi svojom pojavom. Na tron muzičke Jugoslavije, bilo je mnogo pretendenata, ali najglavniji je bio Ivan Gavrilovic. I njega smo slušali. Zapravo, to je prva kaseta koju smo ikada kupili u našim životima. Bilo je to na Zlatiboru, bili smo tamo preko leta, neke prelepe uspomene me vezuju za to. Bilo je to ono vreme, upravo smo izašli iz sankcija fazon, skrpile se pare pa se otišlo. Šta ti znam, hteo narod da pobegne od realnosti na suncem okupani Zlatibor. I dalje čuvamo video kasetu iz te godine. Kao što je i dalje negde u podrumu onaj beli robot kojeg sam polomio čim sam ga kupio, na Zlatiboru jelte. Stoji tik pored kasete Ivana Gavrilovica. I stvari imaju dušu, makar vremensku.

 A onda je došlo neko drugo vreme. City Records. Idemo. Razni Željkoi, Vlade Georgijevi i ostala ekipa. Sve je to slušao Darko, a voleo je ponekad i Prodigy da opiči u kući, čisto da produva zvučnike. Prodigy mu je donosio njegov dobar ortak iz detinjstva koji se odselio, i kada je to učinio postao urban. Znaš, drugačiji od drugih tih kobnih godina. Bio je strejt. Meni je bio nepojmljiv, ali mi je bio idol. Jedino što nikada nisam kapirao zašto puši. Sećam se da sam ga smarao kao majmun zašto nosi lanac oko bermuda. I to mi je bilo nepojmljivo takođe. Sad se smejem svemu tome, dobro, ne svemu, i dalje mi nije jasan, kao ni svi drugi ljudi, zašto puši.

Tada sam i ja stasavao. Počeo sam da slušam rep. Bio sam kul i drugačiji. Znao sam engleski pa ajde da ga iskoristim. ‚‚Šta slušaš", ‚‚Strano" odgovor bi bio. Moraš biti kul ako slušaš strano. Ne mož svako da sluša strano. Bio je tu i TATU, onaj bend sa onim raspalim ribama ruskinjama što su šatro lezbače. Slušao sam sve što mi je MTV rekao da slušam, a MTV sam imao 6 kanala, sve kradeno preko digitalne satelitske kartice. Onda mi je uleteo ortak sa pesmom koja će odrediti dosta toga. Dao mi je, još dok smo bili u osnovnoj, tj. navršavali je, Numb/Encore čuveni. Jay Z, u super. Linkin Park deo mi je promakao. Tinejdžer, znatiželja, daj da vidim sve to od njih dvoje. U super, ovo je kul, motaćemo delove sa drekom. Nekoliko nedelja kasnije, počeo sam da slušam samo Linkin Park. Bilo je čudno, ali naposletku kul. Postao sam "roker". Znaš kao.

Voleo sam tvrdi zvuk. I sve je bilo super. Tinejdžer, bunt. Samo, Linkin Park je i dalje bio MTV, a na istom se vrteo i dalje rep i ostala čuda. Ostao sam MTV. Bio sam MTV 2.

Ne znam šta je presudilo, prevagnulo, odnelo pobedu. Coldplay je došao. Ne znam kada niti kako. Sumnjam, ali ne smem da pišem, jer ne bih da lažem ovde. Ja sam stasao. Nisam više bio tinejdžer, buntovnik. Slušao sam muziku. Voleo sam je. Bilo je posle i gansa, vajtsnejka i ostalih pički materina, ali nikada nisu bili primarni. Nekako, i dalje ih imam, i dalje volim da čujem neki evergreen hit, ali i dalje nikada ne kažem da to slušam. Ja sam počeo da slušam Coldplay. I tu je sve stalo. 

Došli su razni, prošli su razni. Darko je ponovo otkrio neku muziku koju nije slušao kada je trebalo. Iz njegove sobe, danas, kada je mator i to, trešte gansi, i Klepton. Sve je kul. Iz moje sobi ide Coldplay. Onda su došli The Killers i Oasis. Došlo je još i svašta, ali manje je bitno. Stao sam tu, ni ne želim nešto da se pomeram. Skidam i dalje kapu boljima, sigurno ih ima, ali ne i u mom svetu, muzičkom svetu.

Foo Fighters, Muse, Arctic Monkeys... mogu do sutra da nabrajam. Super ste, obožavam vas. Ali Coldplay volim. I tako će i ostati sve mi nešto kaže.

I dan danas sednem, i slušam plejlistu koja mi stoji neizmenjena već godinu i po. Šta ćeš, i to je neka vrsta evolucije.


/

Generalna — Autor lasica @ 19:21

Ne, neće ovo biti još jedan od onih tekstova. Neću vas zasmejati, niti naterati na preispitivanje svojih stavova. Neću pričati o prošlosti, niti ću pričati o kreativnosti. Neće biti ni dug ni kratak. Biće drugačiji. Takav, jer tako je bilo. Čudno, presporo, kao koncem izvezen film. Ne moraš da čitaš dalje ako nećeš, ovaj je za moju dušu...

Autobus kao autobus. Prljav, bučan, vruć. Graja, tišina. Sedeo sam pokraj neke starije gospođe. Vrzmala se, vrzmao sam se. Ljudi su umirali unutar sebe. Bio je tu i neki pijanac koji je smrdeo. Bilo je i Cigana, da, Cigana, ne Roma. Ušle su dve devojke. Jedna je bila jako lepa, druga je bila nestvarno lepa. Šepurila se svojom lepotom. Bila je onako... čista. Ne volim tri tačke, ali pišem iz duše, zastajem kad zastanem. Neke druge devojke u autobusu su je gledale, ljubomorno. Gospođa pored mene je izvadila rokovnik. Tražila je nešto, preturala, bila je nervozna. I ja sam bio nervozan. Pijanac je počeo da viče. Niko nije obraćao pažnju. U nekom trenutku, izgleda da nas je sve prestalo biti briga. Devojka je pričala sa svojom drugaricom. Imala je lep glas, i još lepši naglasak. Šabac, čini mi se. Gospođa pored mene je izvadila mobilni. Prekucavala je telefonski broj iz rokovnika, koji je nosila u torbi u mobilni da bi pritom pozvala. Bio sam frapiran. Niko to nije primetio. Čak ni lepa devojka, koja je stajala tik uz mene dok sam ja sedeo. Možda je treblao da ustanem. Da li je trebalo da ustanem. Zašto je gospođa prekucavala broj iz rokovnika u mobilni? Koliko je to besmisleno. Vozač je zakočio naglo. Ispao joj je rokovnik. Ciganski jezik, i gospođino nobles obojeno ‚‚Bože sačuvaj", polutiho onako, sebi u bradu ali da svi čuju. Pijanac je izašao, teturao se, zamalo da ga zakače vrata. Autobus se udaljavao od njega, a mi smo čuli kako psuje kroz sve otvorene prozore moguće. Izašla je gospođa. Buka je bila nesnošljiva. Moja stanica. Zbogo prelepa devojko. I njena drugarico.

Šta ćeš.  


.

Generalna — Autor lasica @ 00:21

Svete, molim te uspori malo. Imam utisak da si počeo da se okrećeš toliko brzo, da ne možeš samog sebe da ispratiš. Znate ono, kad gledate kuče kako reži na rep i juri ga, i juri i juri, i u jednom trenutku stane i u fazonu je, šta sad. E tako je sa svetom. Juri se, žuri se, trči, pretiče, takmiči, nagrađuje. Ne znam više gde da gledam, ne znam više koga da pretičem, niko od nas ne zna. Tehnologija, inovacija, preduzimljivost, kreativnost, umetnost, sve na izvolte. Samsung, Siemens, Toshiba, Sony, Sony, Sony, Sony Ericsson, Sony, Samsung, te ovaj brend, te onaj brend. Jedan brend za poneti, za poneti, pa to ni ne može da se kaže u srpskom jeziku, ta gramatička konstrukcija ni ne postoji u našem jeziku. Misliš da me briga, da je ikog briga. Jedan trend za poneti.

Ja žurim, brz sam, hiperaktivan sam, ali smorio sam se. Šta više? Dokle više? Trend, brend, fazon. Daću vam primer. Dve iljade i neka, nastao prvi ram za slike. Dve iljade i neka + dve godine max, nastao poboljšani digitalni ram za slike sa mini mini mini super mini kablom da se poveže na struju da se ne vidi, da sija celu noć. Dve iljade i neka + dve godine + godinu dana, nastao digitalni ram za slike sa mogućnošću puštanja filmova i ostalih video formata, hej, sada možete sa svih strana da uživate u svojim video uspomenama sa putovanja. Isto ovo od malo pre, samo što su sada ovo izdali neki Bugari, Kinezi, isti je to djavo, i on pušta divx, ha, stanite sad na rep pirateriji. Isto vreme, digitalni ramovi za slike postaju stecište pornića, jer, alas, imaju hard disk. Više ni ne brojim, stvorio se fejsbuk, godine prolaze, ramovi postaju sve bolji i bolji, a sad čak imate i ram sa wifi konekcijom koja direknto skida vaše slike sa fejsbuka i stavlja ih na displej. MA DAJ BRE VIŠE!?

Nemam pojma, kad je moj matori bio mlad, najveće dostignuće čovečanstva je bilo to da hodaju po mesecu. Ja sam sada mlad, i znate koje je najveće dostignuće čoveka danas. Hodali smo po mesecu. Jebi ga, izgleda da je iPad ipak bitniji faktor za održanje društvenog blagostanja od istraživanja svemira/leka protiv side/raka/neke sledeće boljke koja će sve da nas pokosi.

Il' si iPad il si jok, a ja odoh da gledam Armstronga kako silazi na površinu onog malog okruglog što mi osvetljava put noću, jok, neće valjda iPod... 


a

Generalna — Autor lasica @ 22:24

Danas je bio jedan od onih dana kada ti sve ide uz kurac, dobro, možda nije baš sve, ali je bilo blizu. Uz par svetlijih trenutaka, slobodno mogu da kažem da mi je ovo jedan od onih najgorih dana u životu. Nije to da se meni desilo nešto specijalno loše, ne, jednostavno, ovo je onaj dan kada si nervozan, ujedaš, sve ti smeta, bolestan si ne znaš od čega, padaju ti mace u oči, sve ti smrdi, u autobusu svi baš tebe gaze, tramvaji koče naglo, zgaziš u blato u sred proleća. Jebi ga, svi valjda imaju takve dane, ali sam zato ja odlučio da svu tu negativnu energiju sprovedem u jednu kreativnu celinu zvanu ‚‚moje internet putešestvije u poslednjih 8 meseci". Pa da krenem...

Mesec prvi. Doselili se jadnici. Cimer i ja, elektronski pismeni, web browsing zavisni, veterani online gaminga, dolazimo u stančić bez kablovske i adsl-a, sure, promenićemo uskoro stan, why bother sa uvođenjem ikakvog interneta. Sredina je meseca, hej hej hej, nekoliko wifi konekcija za krađu, pa što ne bismo dopustili dobrom starom msi gx701 da oproba svoj wifi adapter. Vidi vidi, internet radi, gmail funkcioniše, pa i facebook pomalo oće. Youtube već zeza, al dobro, ništa nije savršeno.

Mesec Drugi. Hg520s, please enter keyword. Jebem li ti sve komšija. Nervoza raste. Operi sudove, tvoj je red, nije! Smrde ti noge, tvoje smrde. Ajmo civilization, neću. Daj mi mobilni da vidim nešto na brzaka, jebe me gprs, glupi telenor, ne može... Prijateljima crkava laptop, izgorela mu grafika valjda, nije ni bitno. Vam treba telenor internet, teče nam račun a ne koristimo ga. Povlačim šta sam rekao za telenor. Bože, još jednom ti bacam kosku. Operi sudove Vlado, važi, nema frke.

Mesec treći. Aj pusti to na youtubeu. Jebem ti sranje koliko se čeka. Ma nisam nezahvalan samo kažem da radi ko kurac. U tom trenutku, na tvu kreće reklama za telenor internet. 3,2 mbps, ludila, čudila, svi porno sajtovi ovog sveta na samo jedan klik od vas, deda pred smrt ga koristi, oće da vidi kako je u raju, čuje da na netu i to može. Prc deda, na netu ima i pornjave, da da, one bolesne koju si ti gledao, tako da bolje poseti web stranicu pakla. Nema veze, možda lažu na reklami, ali to je reklama, zar ne, mora da lažu. Makar nisu tako bezobrazni ko ovi što vade perwoll black magic iz torbe na sred trga.

Mesec četvrti. Treba nam internet nazad, popravili smo kompjuter. Kraj. Nema veze brate, ionako ćemo uskoro da se selimo, el tako... el tako. Tajac. 10 kanala na tvu. Farma, veliki brat, farma, veliki brat, banzuke, farma, takeshi, dnevnik, farma, veliki brat. Dok perem sudove posebno obraćam pažnju na noževe. Deluju primamljivije no ikad. 

Mesec peti (i kraj četvrtog). Ovo ću prepričati bukvalno kako se desilo. Klonja, puštam vodu, izlazim iz nje, život nema smisla. Sedam za komp, gledam jebeni desktop koji sam stavio da menja wallpaper na svaka 2 minuta od smora. Hm, možda ima neki wifi, daj da vidim dukradem. radnoo.. wtf? klik. connecting. Connected. NE SERI! Facebook, epicwinftw.com, b92/sport. Odjednom sve otvoreno. OOOOkkkkk, ček ček, ovo nešto nije u redu. www.speedtest.net. test. 11mbps. Bog i ja se gledamo. I dalje se gledamo. On mi daje znak da uključim torrent. Miluje me po kosici i tepa. Bio sam dobar. Šta ćeš, dosta i mene nije htelo. Gasim farmu, palim live streaming 17 filmova u hd formatu. Jebi ga, pretero sam. Vlada saznaje. Kupujemo viski od 600 dinara da proslavimo. Trovanje. Buđenje, neta i dalje ima. Život je lep.

Kraj šestog i početak sedmog meseca. radnoo, please enter keyword. Kraj jednog divnog sna. U autobus čitam maselove izreke, znaš da si zaljubljen kada nećeš da zaspiš jer je realnost konačno lepša od sna. Jebi ga, izgleda da sam ja bio zaljubljen u radnoo. Zbogom radnoo, siguran sam da ćeš živeti nekim boljim životom sutra. Ja ću grcati ovako sam.

Mesec sedmi. Prijavljujem se za beotel adsl. Čekanje, cimanje, glupavi službenik koji priča kao robot, 4 dana torture dok nisu pustili liniju. U međuvremenu 15 dana kradem wifi od jedne crte signala. Laptop na šporet pa udri gmail. Šta ćeš, sve za nauku. Evo ga konačno i adsl kod mene, na 3 meseca al nema veze, i to je nešto. Splitter ne valja, niko nije ni očekivao da će sve biti u redu. Kažu iz tehničke podrške da idem po novi. Jebi ga, moram, to je najmanje što mogu nakon svega. Pišem blog, upravo završio sa skidanjem poslednje epizode losta, i slušam neka sranja na youtubeu. Life is good. 


.

Generalna — Autor lasica @ 14:03

Otvaram oči. Zakačinjem zid. Krzanje nokata po istom. Mogaobih da ih isečem više. Umivanje. Pranje zuba. Azulyn jebena pasta za zube.Pljujem u kadu. Podočnjaci. Izgledam kao kurac. Oblačim majicu. Prljava je.Oblačim drugu. Poluprljava je. Uključujem kompjuter. Aimp. Shuffle. Shuffle.The Fratellis - Chelsea Dagger. Skačem. Ubacujem koru hleba u usta. Zavaravamglad. Kraj pesme. Nalazim ključ ispod knjiga. Maroon 5 - She Will Be Loved.Jebi se Shuffle. Nailazi bas. Smrad milenijuma. Penzioner viče. Sirene. Jošmalo sirena. Neki šatro urbani seljak ne vidi nikog i sluša Insomniu. Vidi seda ne spava noću od potajnog blama koji ga izjeda što je toliko urban. Izlazimiz basa. Hodam. Vrućina. Gledam trotoar. Raspada se, baš kao i ostatakBeograda, al jebi ga, i dalje svi hodamo isto tako dobro njime, isto kao što iBeograd  tako nekako ceo funkcioniše.Pazim, žvaka. Fala ti Bože. Sirena. Touareg proleće pored mene. Sa unutrašnjegretrovizora visi krst. Zdravo Bože. Fax. Ladovina. Predavanja. Vežbe. Kafa saaparata. Vežbe. Koketiranje. Sprdnja. Bol u vilici. Autobus. Stan. The Killers- This River is Wild. Football Manager 2010. Nervi i nervoza. Brijanje. Tuš,poluhladna voda. Čeličenje. Autobus. Slavija. Upadanje u stan. Emisija oMurinju. Glupi Aca Stojanović ga pita da li ga ljudi razočaravaju. Galama. 2 lpiva nema više. Nikšićko, farewell. Rogonja doleće pravo iz komore. Dođoše iostali. Fudbal. Murinjo. Gvardiola. Galama. Pivo. Chatroullete na poluvremenu.Galama. Idemo. Susret. Ulazak. Wc. Wc. Wc. Nemam više piva u sebi. Djusk Djusk.Haos od haus muzike. Tupc prc. Keženje. Laseri. Svetla. Markove naočari. Lepedevojke i one druge. pola 4. Vučenje do trga. Kukanje. Prva jutarnja linija.Frižider. Skoro pokvareno meso. Pola 5. Spavam.

 

10.45, komšija opet buši. Otvaram oči. Umivanje...


.

Generalna — Autor lasica @ 16:53

Pre nekoliko trenutaka sam imao jedan veoma zanimljiv razgovor sa koleginicom, godinu dana starijom doduše, ali ipak koleginicom sa fakulteta. U svakom slučaju, kukala mi je što ne pišem blog, nabila na nos par stvari, i iskusno objasnila zašto bi trebalo da pišem o ljubavi ovde, iako sam ja rekao da tome nije mesto. Kada mi je objasnila to, rekao sam joj čuveno ‚‚u pravu si". Zašto čuveno? Jednostavno. Mislim da u našoj srži, u biti čoveka, postoji neki gen koji se aktivira kada god treba da kažemo nekome da je u pravu. Zašto je to toliko teško, nikada mi neće biti jasno, ali da je pogubno, jeste.

 Hiljadu situacija, malih, osrednjih, malo većih, velikih, su završene na ovaj ili onaj način jer neko nije bio u stanju da kaže onom drugom da je u pravu. Zašto je to toliko teško? Da li mi zaista kopamo svoj ego prihvatanjem tuđeg mišljenja kao validnog, ili ga zapravo kopamo ne prihvatajući pravo mišljenje, čije god ono bilo. Zar je zaista potrebno dostići intelektualni zenit kako bismo shvatili da ne može da škodi da kažemo nekome drugom da je u pravu. Barem sam ja do sada nailazio na takve slučajeve. Teška je ta muka da vam neko prosečne inteligencije kaže da ste u pravu. Samoodbrana ? Borba za opstankom u surovom svetu ? Jedinka koja je sasvim prosečna u svakom svom smislu ne sme tako lako da se okane svoga mišljenja, kakvo god ono bilo. Možda i nismo izgubili toliko primalnog kao što smo mislili. Žao mi je discovery, moraćeš ponovo da pokušaš sa svojim emisijama budžeta vojske Srbije. 

Paradoksalno je naravno da samo ljudi malo višeg intelekta, dostignuvši ga na jedan ili drugi način, su zapravo jedini koji mogu da prihvate i kažu da je neko drugi u pravu, naravno, čineći to na licu mesta, a ne izvesno vreme posle. Zašto je paradoksalno. Isti taj intelektualac će retko imati mogućnost i da kaže nekome drugom da je u pravu, baš zbog toga što je dostigao neki nivo koji mu daje za mogućnost da je on taj koji je većinu vremena u pravu. 

I tako, dolazimo do današnjeg društva, gde je većina, mediokritetska većina naravno, ta koja odlučuje i koja svojim ponašanjem reguliše svet, a ista ta većina nije u stanju da kaže to čuveno ‚‚u pravu si", i tako tone sve dublje i dublje u propast. Dame i gospodo, dobrodošli u izumiranje civilizacije, ove današnje, savremene, demokratske i, jelte, pune tolerancije. NOT.

O ljubavi ćemo nekom drugom prilikom. 


.

Generalna — Autor lasica @ 13:32

Gladan kao pas, potpuno dekintiran, pun ospica od jebene paštete više (pretvoriću se u prokletu paštetu!), odlučio sam se na očajnički potez, spremanje sopstvene hrane. Međutim, prvo bih želeo da napomenem dve veoma važne činjenice

Prva je da krompir košta samo 40 dinara kilogram, što je prosto neverovatno, jer ipak je to THE osnovna hrana, i ako me pitate, ne bih imao ništa protiv toga da ga jedem 7 dana u nedelji, jer postoji hiljadu različitih načina za spremanje, i uvek je na kraju to dobri stari poznati ukus, je li, krompira, tako da tu ne može da se omane.

Druga, i mnogo bitnija stvar, je da JAMIE OLIVER IS A LIE!!! Ne može onako da se kuva, ne može onako da se snalazi u kuhinji. Prosečan student, ne, kakav crni student, prosečan Srbin ne može da kuva onako. Zašto, zato što ja nisam imao 15 vrsta mirođija, nisam imao 4 vrste maslinovog ulja, nisam imao luk iz Tanganjike (koji možete nabaviti kod obližnjeg trgovca povrćem, uvek to kaže, MRZIM KADA TO KAŽE!). Ja sam imao krompir, i zejtin, i šerpu. Nisam čak ni imao spravu za ljušćenje tog krompira, već nož, običan, crni nož, kojim sam se malo posekao dok sam kasapio tu čudnu voćku, tj. povrćku, uostalom kao da je bitno. 

Moj krompir je bio samo krompir, pomalo naživ, malo više zapravo. Pored par kapi krvi iz prsta i nešto malo vegete on nije imao nijedan drugi začin. Dok sam ga spremao nisam se vrzmao po kuhinji i spremao dodatke u jelo, nisam jer ja ne jedem dodatke i sranja uz jela, ja jedem jelo, dok sam spremao krompir ja sam se šetao od sobe do kuhinje eventualno da ga promešam na svakih 5 minuta, taman kada bi prošla reklama za turbo šlank.  Mešao sam ga kašikom, običnom, metalnom, ne drvenom velikom super kul ekološki friendly kašikom, već običnom supenom, zato što tu imam i to je to. Usijala se tokom mešanja, ispekao sam se, jebi ga.

Konačno, spremio sam ga, postavio sam ga na sto i ostala je fleka od vrelog tanjira, pošto je sto drven, a stoljnjak perem. Stavio sam novine ispod, pretprošli broj politike je konačno našap svoju svrhu. Jeo sam krompir, polupržen, uživao sam u njemu, nisam imao čak ni sok (verovatno od brusnice ili tako nekog sranja) već sam pio vodu, uz krompir, i jeo tost, jer znam da je to zapravo isto (hleb i krompir) ali baš me briga, jeo sam, I BILO MI JE LEPO!

Urednik Bloga 1 : 0 Jamie Oliver i ostala kulinarska banda sa televizije. 


,

Generalna — Autor lasica @ 00:07

Naišao sam na genijalnu aplikaciju na facebooku koja ti izračunava life age of facebook. Koliko sam facebook star, ok, da vidimo. 426 dana i još neke tamo brojke. Au, čudo jedno. Ova čudesna aplikacija me je naterala da se čudesno zaupitam o svom životu i koliko je on glup, kada mi je za 426 dana, od "jebem ti facebook, neću ni da ga pravim", život postao pretty much "pošalji mi link na facebooku, mrzi me da čistim spam u mailu". Kakav životni preokret, jedna takva glupost može da napravi. Koliko samo jedno mini tehnološko čudo može da nam uđe u život i promeni sve, ponašanje, odnošenje prema drugima, jezik (baš sam joj juče lajkovo profajl sliku, skroz smo se izgotivili i inače ovako)

Kako moje oduševljenje ovim društvenim fenomenom polako splasava, polako se prisećam kako je sve to izgledalo nekada, a kako izgleda sada.

dan 1: Hm, ovo je zanimljivo, vidi vidi, sve je tako prijatno pastelno plavo, aha, vidi ima da se doda prijatelj, može, važi. Oću oću, može Marina da mi bude prijatelj, ok, i Ivana. Dobro, aj sad, aha, šta je ovo, preporučuješ mi još nekog, može, ok. U što je ovo dobra stvarčica.

dan 5: 23 friend requests. Au, ovo je super sjajno, baš sam popularan, a ne, čekaj, ovo je sve iz moje škole, nema veze, ovako ću ostati u kontaktu sa svima, kul.

dan 11: Moj prvi kul status, 6 ljudi komentariše, like još uvek ne postoji.

dan 23: facebook je stvarno super, sve je bolje i bolje, ljudi su prijatni, sve je lepo, ništa ne šljašti kao jebeni myspace

dan 34: Prva klinka prelazi sa myspacea na facebook, accept friend request, prvi ziljavi status.

dan 56: Facebook kreće da postaje stecište ziljavih klinki, za sada ih dobro izbegavamo

dan 76: prvo dogovaranje oko prepisivanja, javno, niko nam ništa ne može.

dan 96: Razredna pravi facebook.

dan 124: Facebook menja lice, svi pizde, ne vide promenu kao nešto dobro, tuga vlada u svetu, hiljadu i jedna grupa "vratite stari facebook"

dan 130: otkrivanje hide opcije, THANKY YOU MARK!

dan 154: WoliM kAdA mojE LudaCxhiTZE i ja pIjEmO. 43242534432 people commented on this

dan 185: Farmville request

dan 229: Chat cannot be used anymore... bla bla bla, fuck you

dan 254: Facebook se menja, vratite stari facebook, bla bla bla, "we want old facebook back"

dan 276: srecan rodjendan, sve najbolje x 53453443263443264234327677656343234, kao da ih zaista boli dupe.

dan 335: facebook smara

 dan 376: 3 of your friends commented on album "moja dusxa i ja"

dan 400: facebook se menja, sada je ovo stvarno sranje, restartuju se svi hideovi.

dan 424: pišem ovo, mrzim ga, ali ne mogu bez njega. 

Mislim da Mark Cukeberg ovo nije ni sanjao. E moj ti... Dušu si djavolu prodo. 


.

Generalna — Autor lasica @ 23:44

*121# please wait

Stanje na vasem racunu je 243.56 din. Kredit Mozete dopuniti do 23.09.2010. Novo, proverite koja vas ponuda ceka na *111#

2, call.

Calling Mama.

E, kevo, ja sam, nisam kupio, ne znam, snaći ću se. Nisam bre još ni otišao. Nisu narezali ključ još, sad će. Ne, nisam bio. Posle ću. Da... tu je Đole, jeste i njegov brat. Sad ćemo da idemo tamo pa ću da nađem nešto već. Ma imaću pare bre, dobro znam da... dobro bre, dobro...dobroooooooo. Javiću se Darku, kad me zvao? Pa da ga zovem? Dobro, nek me pozove. Pa on ima postpaid jebote... dobro, e aj žurim, aj... aj.

4, call.

Calling Don Davidoni

E, zvao si me? Jeste, lepo. Ne, sad ću. E, aj me pozovi, ma jesam, pa dobro jesam još jutros al znaš kolko skida. JESAM JEBOTE! Dobro, aj nebitno, kaži šta si me tražio. Možeš, važi. Oću. Aj.

3, call.

Calling Matori

E, zvao si me, bio sam u busu, pa nisam hteo da se javljam. Jeste, lepo je. Pa znaš kako je, kako može da bude.......da......dada, znam.....jeste....(trenuci kada opravdava svoje ime u imeniku uz večiti pridev "mudri")...da....znam...jeste....dobro....oću....ajde...dobroo...oćuu...dobrooo.....e aj žurim...Kaži? Koj fax? Ne znam ćale to je prevaziđena tehnologija, nek ti pošalje na mail pa štampaj. Pa oni su debili *VEZA ĆE USKORO BITI PREKINUTA! VEZA ĆE USKORO BITI PREKINUTA!* Mora idem, će da mi prekine telenor. ajde, ajde, ajde...

*121# Please Wait

Stanje na vasem racunu je 19.36 din. Kredit Mozete dopuniti do 23.09.2010. Novo, proverite koja vas ponuda ceka na *111#

Smrt fašizmu, sloboda narodu. 


.

Generalna — Autor lasica @ 00:12

-Dobar dan, izvinte da vas pitam, imate dopune?

-Ne radi aparat

-E jebi ga.

-50 koraka.

-Dobar dan

-Dobar dan, izvolite

-Dopuna za trojku, u stvari dvojku, al to je to ist...

-Nemamo

-Nema? (prolongiranje patnje koju bi izazvala dalja šetnja koja je neizbežna)

-Ne radi aparat.

-160 korak

-Dobar dan, izvini, ćao, otkad ti radiš ovde

-EEEE, de si bre, nisam te videla sto godina, šta radiš breee?

-Evo, jurim neki kredit, imaš dopune za trojku, tj. dvojku, al to je isto, baš mi frka

-Šta ima bre? Nema te sto godina, jebote niko da se javi iz osnovne, čujem Čeda se oženio?

-Ma nije bre, imo neku frku, istripovao da mu trudna mala pa se tu nešto prosili, pa ga ona izvarala pa on kupio Zastavu

-Šta će mu zastava ?

-Pištolj zastavu?

-Zastava pravi kola Miloše.

-Pravi i pištolje

-Heehehehe, uvek si bio lud, pa kako mogu da prave i pištolje i kola, šta naprave punta i pištolj mu ugrade a? Jaoo, ludakuu, e, uvek si bio lud!

-E, da, jeste, haha, ovaj, taj kredit, znaš frka mi.

-E, nema, ne radi mreža, pala, ceo dan ne mogu da ga pošaljem.

-A možda ti gazda nije platio račun zbog čega inače isključuju dopune?

-Ma ne lupaj, ovo je poštena firma, nego kaži mi, viđaš Dacu?

-E, ne viđam, mora idem, žurim

-Celog života žuriš, dobro sa mature nisi otišao kaki si... Javi se bre neki dan, da odemo na piće, tako nešto, odeljenski može, što da ne.

-Da, obavezno.

-350 koraka

-Dobar dan, Imate dopune

-Neeeeeeema sine, nemaaa dopuna. Nema ništa, vidi, ni novine nemam, sve pokupili mangupi. Koj sam kurac otvarao jebenu pustinju, jebem ti trafiku i....

-600 koraka

-Imate dopune?

-Valjda se dobar dan prvo kaže sine, vidi kako je lep dan, vidi kako si ti lep momak, verovatno imaš i lepu devojku a tako se ponašaš, zamisli da te čuje majka, ona te sigurno lepo vaspitala.

-Jeste, ali ne razumete, ne mogu da nađ...

-A dopuna ti za devojku treba sigurno, pa znam, sve zna tetka Dragana (WTF!), nemam sine, isključili aparat

-Ma nije za devojku...

-Nemoj ti meni sad tu

 1034 koraka

-Dobar dan, imate dopune, prešao sam pola grada...

-Nemam

...

...

...

...

-Doviđenja

... 

-1596 korak

-DE SI ŠOMIIII!

-Brate, koči, imaš kredit

-Za poziv neam, al za poruku imam

-Daj!

*Ne mogu na basket. Shomy* Message Sent... Message Delivered 

-Kako je brate Coa?

 

Tuga 


.

Generalna — Autor lasica @ 00:01
  1. Juče sam plakao od sreće kada je Teodosić pogodio trojku, suza je suzu stizala. Nelly(kuče) se uzbudio, komšija je izvadio kalašnjikov iz šteka. Drugi komšija ga je prijavio. Murija nije došla, gledali su utakmicu.
  2. Popravili su mi biciklu i ne daju mi više da vozim kevinu poniku, kažu da se brukam, a time i celu kuću.
  3. Za nekoliko dana se selim, mama histeriše po kući i dobija PREČESTE izlive nežnosti. Matorog šatro boli uvo i ‚‚Sve je to prirodno Ranka"...
  4. Bio sam kod jednog lika koji ima mnogo dobar i veliki stan, i mnogo je bogat, i ima džipa, i pored svega toga je NEVEROVATNO kul (Ima fucking improvizovane lightsabere u sobi!!!)! I obožavam ga zbog toga, lik je jednostavno car, kralj, imperator, ne znam ni ja šta! Znači, da svet ima više takvih ljudi bio bi mnogo bolje mesto. 
  5. Pobedio sam ortaka u Street Fighteru IV 36:1. da, toliko sam dobar. Ovo jednom je bilo kada smo igrali random i meni je pao Gyle... da FUCKING GYLE!
  6. Napio sam se u subotu, tj. juče, tj. kad smo pobedili Sloveniju. Još jednom sam dokazao da kada se napijem od jegera najbolje sanjam. Jadna ona, kad bi samo znala :).
  7. Ujeo me komarac na staru ranu od komarca, mora da i oni osećaju tu stvar zvanu nostalgija.
  8. Zauvek fosil tvog struka postoji, na mome dlanu okamenjen.
  9. Plakao sam kao malo dete na poluvremenu utakmice sa Španijom. Kažu da ne boli toliko neuspeh bilo kakvog tipa, koliko boli nemoć da se nesupeh spreči.
  10. Jebeno me mrzi da se brijam, i NEMOJTE devojke sada tu nešto da mi počinjete, mi brijamo LICE!!!
  11. Are you gonna go my way (air guitar)
  12. Ova poslednja dva sam namerno uradio zato što nisam hteo da bude totalni kliše i da stoji broj 10.

.

Generalna — Autor lasica @ 00:37

Kreativna pauza. Kažu da tek tako dođe, i da teško zatvara kapiju sa spoljne strane. Nije lako boriti se protiv toga, nemaš ideju, želeo bi da napišeš nešto ali ti ne pada na pamet ništa konkretno dobro, možeš da probaš da glumataš mudrost kao gomila ostalih ljudi na internetu ali si svestan da je i tebi samom, a kamoli ostalim surferima, jednostavno dosta mudrosera. Tema koju si započeo tek treba da te gane, da ponovo napišeš nešto iole sličnog kvaliteta kakav god on bio i iole u istom jednom dahu. I tako, dok razmišljaš, setiš se, stiže jesen.

Tema, koja je ubedljivo najviše rabljena po raznoraznim školama i školicama. Stiže jesen/proleće/leto/postnuklearna zima. Tako isprazna, nezanimljiva, uvek ista, ponekad zastrašujuće predvidiva. Ali, jesen stvarno stiže, i, gde ćete lepše teme. Ko bi rekao da, tema koja mi je do juče izazivala Katoličko inkvizicijski gnev mogla da bude baš ta koja će me naterati da se raspišem. Jednostavno, lagano, bez ikakve žurbe i ispravki.

Vidi, izađi napolje. Ne voliš jesen, ni ja je ne volim. Vidi kako lišće igra poslednju piripevku na vetru pre no što otpadne, vidi kako ptice gledaju u svoj novi GPS dok se spremaju za put. Vidi kako više nije plus 342362342342, vidi kako ti baba oblači sve više i više slojeva dok se plaši zime. Vidi kako keva sve užurbano trči da spremi zimnicu, vidi kako joj ne pomažeš, kako sediš kući i bez kupljene karte uživaš u mirisu krastavčića. Vidi kako klinci idu na basket i nose duks sa sobom, vidi kako svi smaraju na facebooku slikama sa mora, vidi kako je devojka na koju se neverovatno mnogo ložiš i naravno to ne smeš da joj kažeš došla sa tog mora i već joj se isprala boja, pogledaj kako je sunca sve i sve manje. 

Češkam bradu, grizem usne, čekam kišu i uživam u poslednjim toplim danima ove godine.

I dalje spavam sa otvorenim prozorom. 


Powered by blog.rs