Sprcko Orasčić

Detinjstvo, svako od nas nosi jedan dragulj iz tog perioda.

Imao sam sedam godina, ili osam, uostalom, kao da je bitno, čovek se uglavnom ne seća tih sitnica, bila je jesen, ili zima.Zapravo, ovog trenutka mi je palo na pamet da sam imao osam godina, zato što se sećam da sam bio drugi razred, a toga sam se setio jer sam se setio jedne upečatljive scene ispred zabavišta (koje smo inače koristili za drugi razred jer nam škola nije imala dovoljne kapacitete za sve), kao i da je bila zima, jer sećam se da je Ivke pogodio Gorana ledenicom, koga smo kasnije zvali Nokac, i to na njegov nagovor, a nešto kasnije i Gojko (bez sisa, plakao je), a nešto kasnije i Bubili (mada je to kratko trajalo i poniklo je iz mojih usta, trojka, izbledelim mastilom iz polovnih penkala napisana, uneta u rubriku vladanje me je dovoljno opekla). Nikada mi neće biti jasno kako su mogli da budu tako slabi na njegove suze ali, šta je tu je. Bilo kako bilo, sećam se da je tada naša valuta imala nešto drugačiju tendenciju, sladoled je koštao do 3 dinara, dvadesetica se poštovala, stotku ste retko viđali (osim ukoliko niste bili jedan od ugrožene mitsubishi pajerus vrste). Svaki dan, na putu do škole, i iz škole, prolazio bih pored čuvene žute trafike. Žuta trafika je bila raj za sve školarce, u njoj ste mogli da kupite turbo žvake, chupa chups lizalice, Smoki, grisine i to samo Prima, i još sijaset drugih poznatih i ne tako poznatih turskih proizvoda. Tada, u to neko lepše (DA LEPŠE) vreme, u žutoj trafici su obitavale i igračkice raznih gabarita i namene. Bili su tu pištolji koji ispuštaju čudne zvuke, mačevi i štitovi sa sve kaubojima na kutiji igračke (O DA), šerifske značke iz budućnosti i još pregršt drugih gluposti koje su bile pune onih otrova oko kojih sada potrošeni novinari grade svoje priče karijere u nadi da će preći u državnu firmu i dobiti stalan pos'o.

Tamo, odmah pored vrata kroz koja je ulazila najveća zima zimi, stajala je THE igračka. bio je to kutijica puna vojnika, onih malih zelenih, čuvenih. Razlika je bila u tome što su ovi bili ekstremno ekstremno mali, i bilo ih je mnogo, mislim da je cifra dostigla 300. Bilo je nekoliko vrsta vojnika, sećam se da su postojali neki kao jurišnici, bio je jedan koji je imao pozu kao da trči ka nekom starijem vodniku da ga izvesti o nekom katastrofalnom gubitku, i bilo je klasičnih puc puc poza vojnika. Bilo kako bilo, bili su podeljeni u dve ekipe, jedna je bila bela, a druga zelena, s tim što je ova bela imala neke kapice a ova zelena šlemove, što je davalo neoboriv šarm celoj stvari, i omogućavalo beskrajna maštanja u igri. Niko nije previše obraćao pažnje na tu igračku, svi su već imali kući vojnike, a i nisu se nešto preterano igrali sa njima, valjda im je rata bilo dosta sa tva, ili ne. Bilo kako bilo, za mene, osmogodišnjeg veterana Civilization igre, koju i dan danas smatram jednom od tri najbolje igre u istoriji čovečanstva, kao i veterana tiberium sana i red alerta kec, ovi vojnici su predstavljali materijalizaciju virtuelnog u stvarnost, san nad snovima, dostignuće mog života, veće od onomad kada sam sa Nemačkom pokorio planetu, u Civilizationu naravno.

Dvadeset sedam i po dinara su koštali vojnici. Dvadeset sedam i po dinara je bila granica koju je trebalo dosegnuti kako bih dosegnuo svoje snove. Teško vreme, nema se para, a ja težak čovek, ne odustajem lako. Ne cmizdrim, nikada nisam cmizdreo, mrzim cmizdravce. Mic po mic, dinar po dinar, biću iskren, ne sećam se kako sam skupio pare, znam da sam ih skupio, znam da sam ih skupljao baš dugo, ne sećam se koliko, zapravo, neću da vas lažem koliko...

Svaki dan, do tog dana, od i do škole svraćao bih do žute trafike da vidim da li slučajno nisu prodali vojnike. Ne sećam se koji je dan bio, znam samo da sam imao dvadeset sedam dinara, pedeset para je delilo moje snove od mene. Ko bi drugi ako ne majka uskočila, za nju sitnica, za mene bogatstvo, ruka spasenja. Kupio sam ih, iako se ne sećam dana, koliko dugo sam skupljao pare, kako sam ih skupio, da li su mi beše pokojna Baba Lena i ostale i babe i dede davale, to je sve donekle nebitno, jer se sećam tog trenutka, jednog jedinog, neponovljivog, ulaska u žutu trafiku (u koju se inače ulazilo, bila je kao mala baraka, ali smo je zvali trafika) i ispuštanja dvadeset i sedam i po dinara na stakleni sto.

 ‚‚Dajte mi jedne vojnike"

Najlepši trenutak u mom celom životu, do dana današnjeg. Trenutak koji me tera da idem dalje, da guram, probijam glavu kroz slojeve bede koja nas okružuje.

Par vojnika i dan danas čuvam, znam i gde su, podsećaju me na mladost, na detinjstvo, na upornost sa kojom sam rođen, na najgore moguće godine u kojima sam rođen, i ja i moja generacija, što malo stariji što malo mlađi.

Žute trafike već duže vreme nema, srušena je. Pored nje je jedno vreme bila ljubičasta trafika (baraka), prodavala je loše pecivo i imala jako finu prodavačicu, vlasnicu. Znam joj ćerku dobro. Nema trafike, nema nekih budućih generala iz dnevne sobe, maglovita budućnost.