Sprcko Orasčić

Ne, neće ovo biti još jedan od onih tekstova. Neću vas zasmejati, niti naterati na preispitivanje svojih stavova. Neću pričati o prošlosti, niti ću pričati o kreativnosti. Neće biti ni dug ni kratak. Biće drugačiji. Takav, jer tako je bilo. Čudno, presporo, kao koncem izvezen film. Ne moraš da čitaš dalje ako nećeš, ovaj je za moju dušu...

Autobus kao autobus. Prljav, bučan, vruć. Graja, tišina. Sedeo sam pokraj neke starije gospođe. Vrzmala se, vrzmao sam se. Ljudi su umirali unutar sebe. Bio je tu i neki pijanac koji je smrdeo. Bilo je i Cigana, da, Cigana, ne Roma. Ušle su dve devojke. Jedna je bila jako lepa, druga je bila nestvarno lepa. Šepurila se svojom lepotom. Bila je onako... čista. Ne volim tri tačke, ali pišem iz duše, zastajem kad zastanem. Neke druge devojke u autobusu su je gledale, ljubomorno. Gospođa pored mene je izvadila rokovnik. Tražila je nešto, preturala, bila je nervozna. I ja sam bio nervozan. Pijanac je počeo da viče. Niko nije obraćao pažnju. U nekom trenutku, izgleda da nas je sve prestalo biti briga. Devojka je pričala sa svojom drugaricom. Imala je lep glas, i još lepši naglasak. Šabac, čini mi se. Gospođa pored mene je izvadila mobilni. Prekucavala je telefonski broj iz rokovnika, koji je nosila u torbi u mobilni da bi pritom pozvala. Bio sam frapiran. Niko to nije primetio. Čak ni lepa devojka, koja je stajala tik uz mene dok sam ja sedeo. Možda je treblao da ustanem. Da li je trebalo da ustanem. Zašto je gospođa prekucavala broj iz rokovnika u mobilni? Koliko je to besmisleno. Vozač je zakočio naglo. Ispao joj je rokovnik. Ciganski jezik, i gospođino nobles obojeno ‚‚Bože sačuvaj", polutiho onako, sebi u bradu ali da svi čuju. Pijanac je izašao, teturao se, zamalo da ga zakače vrata. Autobus se udaljavao od njega, a mi smo čuli kako psuje kroz sve otvorene prozore moguće. Izašla je gospođa. Buka je bila nesnošljiva. Moja stanica. Zbogo prelepa devojko. I njena drugarico.

Šta ćeš.