Sprcko Orasčić

Slušam Noel Galagera uživo. 

Kad sam bio mali, nisam znao šta je OASIS. Bilo me je baš briga. Slušao sam šta je moj stariji brat slušao, a srećom i nesrećom on je slušao ono što je bilo in. Tako je, devedesetih, slušao stari yu rok, i bio je kul dok je to radio, ali su u nekom trenutku počele da ga pucaju neke druge emocije, pa je prešao na Ella B, i postao ajkula sa ljudskim likom, ili čovek sa ajkulinim. Nije ni bitno. Ja znam da sam ja slušao šta je moj Darko slušao. A bilo je tu, kao što vidiš svačega. Pored Ella B i yu roka, našom kućom je najviše defilovao samoproklamovani doktor Igi. Sa sve svojim engleskim upadnicama u pesmama bio je najveća faca na našem pop nebu. Bio je kralj tog vremena, te muzike, te Srbije, ups, pardon, Jugoslavije. Bio je svemogući vladar, a njegova kraljica mu je davala štimung pesmama svojim kreštanjem na tarzan engleskom kao što Mišel Obama daje štimung Baraku gde god da se pojavi svojom pojavom. Na tron muzičke Jugoslavije, bilo je mnogo pretendenata, ali najglavniji je bio Ivan Gavrilovic. I njega smo slušali. Zapravo, to je prva kaseta koju smo ikada kupili u našim životima. Bilo je to na Zlatiboru, bili smo tamo preko leta, neke prelepe uspomene me vezuju za to. Bilo je to ono vreme, upravo smo izašli iz sankcija fazon, skrpile se pare pa se otišlo. Šta ti znam, hteo narod da pobegne od realnosti na suncem okupani Zlatibor. I dalje čuvamo video kasetu iz te godine. Kao što je i dalje negde u podrumu onaj beli robot kojeg sam polomio čim sam ga kupio, na Zlatiboru jelte. Stoji tik pored kasete Ivana Gavrilovica. I stvari imaju dušu, makar vremensku.

 A onda je došlo neko drugo vreme. City Records. Idemo. Razni Željkoi, Vlade Georgijevi i ostala ekipa. Sve je to slušao Darko, a voleo je ponekad i Prodigy da opiči u kući, čisto da produva zvučnike. Prodigy mu je donosio njegov dobar ortak iz detinjstva koji se odselio, i kada je to učinio postao urban. Znaš, drugačiji od drugih tih kobnih godina. Bio je strejt. Meni je bio nepojmljiv, ali mi je bio idol. Jedino što nikada nisam kapirao zašto puši. Sećam se da sam ga smarao kao majmun zašto nosi lanac oko bermuda. I to mi je bilo nepojmljivo takođe. Sad se smejem svemu tome, dobro, ne svemu, i dalje mi nije jasan, kao ni svi drugi ljudi, zašto puši.

Tada sam i ja stasavao. Počeo sam da slušam rep. Bio sam kul i drugačiji. Znao sam engleski pa ajde da ga iskoristim. ‚‚Šta slušaš", ‚‚Strano" odgovor bi bio. Moraš biti kul ako slušaš strano. Ne mož svako da sluša strano. Bio je tu i TATU, onaj bend sa onim raspalim ribama ruskinjama što su šatro lezbače. Slušao sam sve što mi je MTV rekao da slušam, a MTV sam imao 6 kanala, sve kradeno preko digitalne satelitske kartice. Onda mi je uleteo ortak sa pesmom koja će odrediti dosta toga. Dao mi je, još dok smo bili u osnovnoj, tj. navršavali je, Numb/Encore čuveni. Jay Z, u super. Linkin Park deo mi je promakao. Tinejdžer, znatiželja, daj da vidim sve to od njih dvoje. U super, ovo je kul, motaćemo delove sa drekom. Nekoliko nedelja kasnije, počeo sam da slušam samo Linkin Park. Bilo je čudno, ali naposletku kul. Postao sam "roker". Znaš kao.

Voleo sam tvrdi zvuk. I sve je bilo super. Tinejdžer, bunt. Samo, Linkin Park je i dalje bio MTV, a na istom se vrteo i dalje rep i ostala čuda. Ostao sam MTV. Bio sam MTV 2.

Ne znam šta je presudilo, prevagnulo, odnelo pobedu. Coldplay je došao. Ne znam kada niti kako. Sumnjam, ali ne smem da pišem, jer ne bih da lažem ovde. Ja sam stasao. Nisam više bio tinejdžer, buntovnik. Slušao sam muziku. Voleo sam je. Bilo je posle i gansa, vajtsnejka i ostalih pički materina, ali nikada nisu bili primarni. Nekako, i dalje ih imam, i dalje volim da čujem neki evergreen hit, ali i dalje nikada ne kažem da to slušam. Ja sam počeo da slušam Coldplay. I tu je sve stalo. 

Došli su razni, prošli su razni. Darko je ponovo otkrio neku muziku koju nije slušao kada je trebalo. Iz njegove sobe, danas, kada je mator i to, trešte gansi, i Klepton. Sve je kul. Iz moje sobi ide Coldplay. Onda su došli The Killers i Oasis. Došlo je još i svašta, ali manje je bitno. Stao sam tu, ni ne želim nešto da se pomeram. Skidam i dalje kapu boljima, sigurno ih ima, ali ne i u mom svetu, muzičkom svetu.

Foo Fighters, Muse, Arctic Monkeys... mogu do sutra da nabrajam. Super ste, obožavam vas. Ali Coldplay volim. I tako će i ostati sve mi nešto kaže.

I dan danas sednem, i slušam plejlistu koja mi stoji neizmenjena već godinu i po. Šta ćeš, i to je neka vrsta evolucije.