Sprcko Orasčić

Zbog nekih situacija i situacijica koje su mi okupirale pažnju dok sam krao Bogu dane ovih dana, odlučio sam da se metafizički pripremim za jednu sintezu i analizu srpskog sosajetija, koje iz petnih žila pokušava da ostane kul i trendi, misim, votever.

So, Miloše, ti Herkulov sine, šta te je navelo da se odlučiš na takve drakonske mere seciranja našeg postojanja? Is it the moon position? The bad smelling cake you ate yesterday?Or is it maybe the krpelj you got from your stinking dog?! We'll never know, I guess. But nevertheless...

Kako sam sklon šovinizmu, koji podržavam čisto zato što sam par puta pročitao ženski magazin tipa Cosmoaddsomeanycoolfemalewordhere od korice do korice i shvatio da ljudi koji pišu te magazine očigledno žive u drugim dimenzijama, s obzirom da su izmislili celu nauku o muškarcima a u slobodno vreme verovatno gledaju sex i grad, u gradu, a sex samo na tvu, odlučio sam da ovo seciranje društva krenem od naših devojaka, kojih je, priznaćete u toku globalizacije (ili to beše amerikanizacija) svakakvih. Pa da krenemo.

Obične devojke, ima ih svuda, ali su kod nas nekako najobičnije. One se trude da budu najnormalnije moguće u ovom nenormalnom svetu. Uglavnom imaju jednu ili dve drugarice sa kojom se druže još od kad je bratz bio samo u nečijoj mašti kao neuspeli pokušaj karikiranja barbika, koje su btw, alfa i omega postojanja igračaka. Poštene, dobre, kućno vaspitanje na nivou. Ona neće da izađe sa vama u subotu popodne zato što mora da pomogne kevi i da joj ispegla gomilu veša, a na msnu nikada neće biti, jer "nešto radi", iako i vi i ja dobro znamo da je u pitanju tajni nindža trening kojim je majka sprema za brak. Ali, retko koja od njih i dođe do braka, jer, koliko god bila normalna., teško da će u ovoj giga ludnici da ikome skrene pažnju, pa tako uglavnom, dok sedi u jednom istom kafiću celog života, gleda sa svojom najboljom drugaricom druge ljude i potajno ih mrzi, ali i žali u jednu ruku, zavisno od PMS-a. Karakteristika koja ih takođe krasi, pored odlične upotrebne vrednosti sve do pred samu smrt i večite vernosti, je da kada nađu jednog dečka teško se odvajaju od njega, pa tako će celog života čuvati čuveni privrezak koji joj je poklonio tog dana baš 3 dana pre njihove godišnjice, jer, verovatno je on to uradio zbog neke fore, mislim, to tri dana pre, ne zato što je zaboravio ili pobrkao. Sex sa njima je najbolji, iz prostog razloga što u krevetu ispuštaju svu pegla-sudopera frustraciju, a s obzirom da ne rade to često rezultati su uvek fenomenalni.

Metalka. Njih je pun kurac, sve su kul, drugačije, crne, crvenokose, i misle da su popile svu pamet sveta. Karakteristično je da su se kod nas metalci posebno izdvojili i postali simbioza raznih profila, pardon, metalke, i rasa. Tako će metalka, pored toga što je pametna, kul, i drugačija, iako pripada grupi koja svoj život zasniva na pivo-kloš-bleja-raspala svirka-pivo-pegla rutini, veoma često lamentirati nad svojom sudbinom kao najgori emo (europejska podvrsta ove rase), koju inače ovi true blood metalci očima ne mogu da gledaju. Sve što ima veze sa meinstrimom je za njih sranje, trulo, i buljaški, i oni ne žele da se pripisuju nikakvim grupama, one žive za sebe i od danas do sutra, jer jedan je život. Uglavnom završe u nekom selu podno Požarevca, kada ih na nekoj porodičnoj svadbi, pod dejstvom alkohola i momentalno otkrivenoj pasiji prema sitnom kolcetu, koja je eto, poput neke djavolske svite ušla baš na toj svadbi njoj u uvce i pokazala pravi put, napuni neki lik koji je došao na ispraćaj, pa posle moraju da i same nađu decu da im kite kapiju, i rode mu još minimum tri deteta. Sex sa njima, divljački i očajan u svakom smislu.

Alternativka. Ona ide u školu, i nju baš briga za tebe, i za nju, i za sebe, jednostavno, nju te trivijalne egzistencijalne stvari ne dodiruju. Kevi ne pomaže nikad jer mora da radi nešto od utter importance,  kao npr. da visi na devianartu i stavlja svoje radove bilo kog tipa, jer "u dvadeset i prvom veku sve je umetnost seljaku!", ili da eventualno čita blogove likova koji kače slike svojih prljavih čarapa kroz dane i na taj način ispoljavaju svoju nastojanost da ekspresijom dostignu zenit izražajnosti. Učlanjene su u sve moguće stranke, pokrete, nevladine organizacije i skupove građana, svaki problem ih zanima, svaka parola je njihova. Njima dečko ne treba, jer momci ionako samo jure neke fenserke i seljanke koje ne mogu da razumeju, uostalom, i kada bi našle dečka on ih ne bi razumeo, jer ipak, ona je tako puna obaveza, a oni jednostavno, tako, nekako, nikako nemaju vremena za nju. Uglavnom završe u zavodu za socijalno, jer samo tu mogu da upadnu nakon što završe filosofiju i čekaju 6 godina na birou, pa ih starmajka preko ujkinog prijatelja iz mladosti ubaci tu, jer, eto, "Vanja je uvek imala sklonosti prema ljudima i njihovim problemima". Jedini problem je što Vanja i ne pomaže preterano dok duva dim pravo u lice najgoroj sirotinji kroz iskrzani šalter ZZSR-a. Sex sa njima je telepatski.

 Ziljave pičke. Iako mrtva trka traje još od prvog slova,  ova kategorija se svojom kosmičkom energijom ističe kao pravi rasni pastuv, uostalom, nije njima strano jahanje. Uvek u fullu, uvek extra, spremne na sve, zezanje, zabavu, šalu, bleju i alkohol. Šesnaest iljada prijatelja na fejsbuku sa kojima je u svakodnevnom kontaktu i ljubavi,a da radi nešto po kući pitaš se, ma o čemu ti to, to je tako out. Uostalom, ionako ima upalu, one kese iz mangoa su užasno teške, a ona kartonska iz Zare joj je skzor isekla ruke prekjuče, vidi, još ima ožiljke, srećom kupila je kremu Nive feat. Garnier faktor 3242t64332xmen4 vs. Justice League, koja se pravi od ekstrakta Supermenove krvi, Betmenovih suza, i Spajdermenove povraćke. Kafić sa najviše fudbalera je njihova usputna stanica, a iako je uglavnom pun i svaki treći dan ona tamo pocepa haljinicu na glupoj stolici, ona ima svoje mesto, koje i da je zauzeto, neka od njenih cica mica će joj ustupiti mesto, jer je upravo krenula da se vidi sa dečkom...no.3. Kad su mlade sreću se u čoporima od po 50, sve su kul, sve se vole, i sve se druže, ali nekako, posle 2, 3 godine prestane to da štima, pa se nekako svedu na svog dečka (Medu), i najbolju ricuuuu, koja je uvek bila tu za nju, čak i kada joj je maznula 25. bivšeg. Sex sa njima očajan.

Ne brinite, biće gore sa muškarcima.

Detinjstvo, svako od nas nosi jedan dragulj iz tog perioda.

Imao sam sedam godina, ili osam, uostalom, kao da je bitno, čovek se uglavnom ne seća tih sitnica, bila je jesen, ili zima.Zapravo, ovog trenutka mi je palo na pamet da sam imao osam godina, zato što se sećam da sam bio drugi razred, a toga sam se setio jer sam se setio jedne upečatljive scene ispred zabavišta (koje smo inače koristili za drugi razred jer nam škola nije imala dovoljne kapacitete za sve), kao i da je bila zima, jer sećam se da je Ivke pogodio Gorana ledenicom, koga smo kasnije zvali Nokac, i to na njegov nagovor, a nešto kasnije i Gojko (bez sisa, plakao je), a nešto kasnije i Bubili (mada je to kratko trajalo i poniklo je iz mojih usta, trojka, izbledelim mastilom iz polovnih penkala napisana, uneta u rubriku vladanje me je dovoljno opekla). Nikada mi neće biti jasno kako su mogli da budu tako slabi na njegove suze ali, šta je tu je. Bilo kako bilo, sećam se da je tada naša valuta imala nešto drugačiju tendenciju, sladoled je koštao do 3 dinara, dvadesetica se poštovala, stotku ste retko viđali (osim ukoliko niste bili jedan od ugrožene mitsubishi pajerus vrste). Svaki dan, na putu do škole, i iz škole, prolazio bih pored čuvene žute trafike. Žuta trafika je bila raj za sve školarce, u njoj ste mogli da kupite turbo žvake, chupa chups lizalice, Smoki, grisine i to samo Prima, i još sijaset drugih poznatih i ne tako poznatih turskih proizvoda. Tada, u to neko lepše (DA LEPŠE) vreme, u žutoj trafici su obitavale i igračkice raznih gabarita i namene. Bili su tu pištolji koji ispuštaju čudne zvuke, mačevi i štitovi sa sve kaubojima na kutiji igračke (O DA), šerifske značke iz budućnosti i još pregršt drugih gluposti koje su bile pune onih otrova oko kojih sada potrošeni novinari grade svoje priče karijere u nadi da će preći u državnu firmu i dobiti stalan pos'o.

Tamo, odmah pored vrata kroz koja je ulazila najveća zima zimi, stajala je THE igračka. bio je to kutijica puna vojnika, onih malih zelenih, čuvenih. Razlika je bila u tome što su ovi bili ekstremno ekstremno mali, i bilo ih je mnogo, mislim da je cifra dostigla 300. Bilo je nekoliko vrsta vojnika, sećam se da su postojali neki kao jurišnici, bio je jedan koji je imao pozu kao da trči ka nekom starijem vodniku da ga izvesti o nekom katastrofalnom gubitku, i bilo je klasičnih puc puc poza vojnika. Bilo kako bilo, bili su podeljeni u dve ekipe, jedna je bila bela, a druga zelena, s tim što je ova bela imala neke kapice a ova zelena šlemove, što je davalo neoboriv šarm celoj stvari, i omogućavalo beskrajna maštanja u igri. Niko nije previše obraćao pažnje na tu igračku, svi su već imali kući vojnike, a i nisu se nešto preterano igrali sa njima, valjda im je rata bilo dosta sa tva, ili ne. Bilo kako bilo, za mene, osmogodišnjeg veterana Civilization igre, koju i dan danas smatram jednom od tri najbolje igre u istoriji čovečanstva, kao i veterana tiberium sana i red alerta kec, ovi vojnici su predstavljali materijalizaciju virtuelnog u stvarnost, san nad snovima, dostignuće mog života, veće od onomad kada sam sa Nemačkom pokorio planetu, u Civilizationu naravno.

Dvadeset sedam i po dinara su koštali vojnici. Dvadeset sedam i po dinara je bila granica koju je trebalo dosegnuti kako bih dosegnuo svoje snove. Teško vreme, nema se para, a ja težak čovek, ne odustajem lako. Ne cmizdrim, nikada nisam cmizdreo, mrzim cmizdravce. Mic po mic, dinar po dinar, biću iskren, ne sećam se kako sam skupio pare, znam da sam ih skupio, znam da sam ih skupljao baš dugo, ne sećam se koliko, zapravo, neću da vas lažem koliko...

Svaki dan, do tog dana, od i do škole svraćao bih do žute trafike da vidim da li slučajno nisu prodali vojnike. Ne sećam se koji je dan bio, znam samo da sam imao dvadeset sedam dinara, pedeset para je delilo moje snove od mene. Ko bi drugi ako ne majka uskočila, za nju sitnica, za mene bogatstvo, ruka spasenja. Kupio sam ih, iako se ne sećam dana, koliko dugo sam skupljao pare, kako sam ih skupio, da li su mi beše pokojna Baba Lena i ostale i babe i dede davale, to je sve donekle nebitno, jer se sećam tog trenutka, jednog jedinog, neponovljivog, ulaska u žutu trafiku (u koju se inače ulazilo, bila je kao mala baraka, ali smo je zvali trafika) i ispuštanja dvadeset i sedam i po dinara na stakleni sto.

 ‚‚Dajte mi jedne vojnike"

Najlepši trenutak u mom celom životu, do dana današnjeg. Trenutak koji me tera da idem dalje, da guram, probijam glavu kroz slojeve bede koja nas okružuje.

Par vojnika i dan danas čuvam, znam i gde su, podsećaju me na mladost, na detinjstvo, na upornost sa kojom sam rođen, na najgore moguće godine u kojima sam rođen, i ja i moja generacija, što malo stariji što malo mlađi.

Žute trafike već duže vreme nema, srušena je. Pored nje je jedno vreme bila ljubičasta trafika (baraka), prodavala je loše pecivo i imala jako finu prodavačicu, vlasnicu. Znam joj ćerku dobro. Nema trafike, nema nekih budućih generala iz dnevne sobe, maglovita budućnost. 

Otuđenost "civilizovanog" čoveka od prirode postaje najveći problem današnjice. Ako zanemarimo sve te zelene pokrete, borce za očuvanje okoline, neshvaćene prirodanjake i profesore biologije, shvatamo da ostatak populacije poprilično više nema nikakve veze sa prirodom. Uzmi sebe za primer, kada si poslednji put otišla u prirodu samo da sediš? Kada si poslednji put otišao da uživaš u tišini slavuja, pesmi žaba i ogrebotinama na nogama ? Kada si poslednji put uzela bajs i otišla da se voziš po okolišu a da ti u glavi nije bila ideja ‚‚jao kul, smršaću ovako, misim, izgubiću kilograme i moje telo će ponovo biti fit, fit kao na reklami toj i toj, za mleko sa fit efektom tim i tim). 

Nestaje nam civilizacija, nestaje nezapisanom brzinom. Ubili smo same sebe, ubili smo prirodu, znam, zvučim poput još jednog zelenjaka, ali tako je... ubili smo i prirodu a sa njom i sebe, nema nas, nismo više njen deo, podelili smo se u ekipe, postali smo player 1, nikada nije trebalo da joj damo drugi džojstik.

U njenoj mreži nema više mesta za postizanje golova, semafor se pokvario koliko vodimo, ali ona se ne predaje, uostalom, dok je nade, biće i nje, ili beše nas, ljudi.

Pola šest, buđenje. Znojav od lošeg sna, izlazim na promrzlinu, češkam bradu i sedam u auto. Na 4 km od moje kuće ima jedna bara, zapravo kanal, kola se parkiraju, izlazim, netaknutost predamnom. Štapovi su moja koplja, žito je moj Helmov Ponor, čekam ribu, dok voda isparava pod naletom hladnoće koja pokušava da izglođe njenu vrelu površinu. Magla svuda oko mene. Preleću rode, divlje patke, spremaju se za jug. Ne zavaravam se, razmišljam celi dan kako da opišem to što bliže, taj osećaj kada te bode neka trava, ne znaš joj ime, krivo ti je što joj ne znaš ime, kada se boriš sa ribom, uhvatiš je, vratiš u vodu i gledaš kako nestaje u dubini, a ni ribi ne znaš ime, kada oko tebe zuji trideset raznih zujalica ali ti odjednom to nije bitno, taj barsi bal tebi ovog trena postaje mio i topao poput radne sobe u kojoj je najveći nered.

Nema reči da se to opiše, nema ih.

Volite prirodu ljudi, volite je. 

3:35, vreme je za san. Sklanjam prljav veš sa kreveta, šutiram kese od čipsa ispod stola, bacam hranu kornjačama koje su duboko u snu, i ležem u svoj mili, najmiliji, najudobniji krevet. Trenutak kada prvi put zažmurim je nezamenljiv. Bocnem usne u bradu, počešem se, shvatim da mi je vruće, razotkrijem se gore nego Kasparov kada blefira, i molim se za san da mi dođe.

x: Zašto, jesi li normalan, budalo jednaaa glupaaa

y: Ćuti bre #"$"&, el oćeš da nas čuje ceo komšiluk, znaš bre da mi ov32#"$"& #"$" 25#$"&"$"&"$%

x: BAŠ ME BRIGA SKOTE!

Ustajem iz kreveta u bunilu, i kapiram da je to samo još jedna ulična svađa mladih u ljubavi, samo što ovo dvoje nije tako mlado, barem on nije, a ni ljubav nešto ne isijava iz njih. Trudim se da ne slušam, međutim, putujuća pozornica izvlači najljudsko u meni, moram da se nasmejem. Ovako je otprilike to izgledalo

x: boli me kurac za tebe (ovo je trenutak kada sam se uplašio, zašto bi jedna mlađana devojčica pričala da je boli muški polni organ?)

y: More beži od mene kurvo, ti si našla nešto da mi pričaš

"#$#"%

$#%#U#&$%&3

tup tup tup, kš kš kš

PLJAS!

y: Ti ćeš meni da PROBAŠ da udariš, jebem li ti

x: Markoooo, nemoooj

y: ....... (ovde sam se smorio, previše su gledali američke filmove, zato ta dramska pauza, ja sam hteo action!... al jebi ga)

x: Markooo, volim teeee, nema veze

Marko: beži od mene BRE!

y: opraštam ti Markoo, nema veze breee!

Marko: beži kad sam reko bre!

y: Markooooo!

Marko : more mrš kad ti kažem!

tišina, Marko odlazi vidno uvređen što mu je dama uvredila vitešku čast.

y: MRZIM TE MARKO, MRZIM TEEEE! CRKNI SKOTE, JEBEM TI SVE!

tišina

Ležem ti ja, i razmišljam kako sam upravo prisustvovao propasti domaće omladine na koju je previše uticala američka kultura. Mislim, ima tu svega našeg, i bre, i psovki, ali ta deca kao da podsvesno rade sve ono što su videli u filmovima. Do juče smo pričali ‚‚daaaaj, vidi ovo, de ovo ima!", a sada... sada prisustvujemo tim događajima. Globalizacija ili amerikanizacija emocija.... 

-hm

vratih se u krevet i zaspah kao pokošen Šmajserom... i da, to je Nemačka puška  .

STEREOTIPI SU ZAKON! 

Kako? prosto. Jesu li svi englezi hladni, zatvoreni i skloni alkoholizmu? Nisu, da li je velika većina njih takva, jeste.

Nikako mi nisu jasni ljudi koji pričaju o stereotipima kao o nečemu lošem. Što je najgore, takvi ljudi sebe nazivaju kakvim intelektualcima. Pa, gospodo draga, vi da znate nešto malo samo o životu, znali biste da je u ljudskoj prirodi da klasifikuje stvari, da ih povezuje, spaja u grupe, pravi im mesta na ovom svetu. Zato postoje države, fudbalski timovi, fabrike namenjene nečemu. Zato postoji svet, jer takvi smo jer smo ljudi. Zatim, ako uključite samo još malo mozga, shvatićete da na psihu čoveka utiče jednim ogromnim delom i priroda, a s obzirom da hiljade i hiljade godina obitavanja jedne nacije na jednom prostoru MORA da tu istu naciju promeni, tj. napravi nekakvom, onda ćete shvatiti da su Englezi malo hladniji prema nama zato što celog svog obitavanja na ovoj našoj skoro pa rastopljenoj planeti, žive izolovani na svom lepom ostrvu. Takođe, ako sada povežete, shvatićete da su i Indijci tako prijatni, baš zato što ih ima toliko koliko ih ima, a da su Kinezi takvi kakvi jesu, zato što žive u totalitarnoj državi u kojoj je svako svakome konkurencija.

Gospodo draga, naučnici, filosofi i predavači u raznoraznim TV emisijama, kampovima tolerancija i ostalom, želeo bih samo na kraju da vam skrenem pažnju da vas je sve više, i da je vaše zalaganje za NESTEREOTIPNOST, i poimanje ljudi ponasob a ne po nacionalnosti, ništa drugo nego još jedan stereotip kojim opisujete svoju grupu, tj. grupe, a koji vlada vama baš zbog toga što ste u životu hteli da budete drugačiji od drugih, znači da postanete deo neke grupe koja će biti takva i takva... baš kao što su Britanci hladni.

Veoma mi je drago što uviđate da sam u pravu ali to nikako nećete da priznate, iako moje mišljenje deli 90% ostatka populacije. Neka, samo se vi smejte, svi  znamo kako se smeje onaj poslednji. 

Sunca je sve manje. 

Trenutak prezira koji šara našim životima nas polako udaljava od realnosti.

Šta je to što čoveka goni na krv, na iskonsku mržnju, ljubomoru, poriv za uništenjem, nestankom onog drugog i njegovim bolom ma koliko nam bio blizak? Je li to zapisano u genima? Je li to tako mora?

Rode se spremaju da krenu put juga, rastaju se od komšija, prijatelja, saputnika, pozdravljaju nas krilima.

Sunca je sve manje.

Sećam se kada sam pročitao negde opravdanje postojanja zla. Kaže se tamo, da zlo postoji samo da bi se lakše raspoznavalo dobro na ovome svetu. Misim da nakon svih ovih godina slobodno može da prestane sa svojim postojanjem, skapirali smo poentu.

Sunca je sve manje...